Kila: Snow-White and Rose-Red

Кила: Снежно бела и ружичастоцрвена - књига прича са Киле

Кила нуди забавне књиге са причама како би подстакла љубав према читању. Килине књиге прича помажу деци да уживају у читању и учењу уз обилну количину басни и бајки.

Била је једном сиромашна, усамљена удовица која је живела у забаченој викендици. Испред викендице била је башта у којој су стајала два дрвећа ружа. Једна је носила беле руже, а друга црвене.

Имала је две ћерке које су биле попут две руже, па је једну назвала Снежана, а другу Ружу.

Једне вечери, мајка је обукла наочаре и читала наглас из велике књиге, а две девојчице су слушале док су седеле и преле конац. На вратима се закуцало као да неко жели да се пусти унутра.

Росе Ред је отишла и одгурнула засун мислећи да је то сиромах. Али огромни медвед је залепио своју велику, црну главу око врата. Росе-Ред је вриснула и одскочила, док се Снов-Вхите сакрила иза мајчиног кревета.

Медвед је почео да говори и рекао је: "Не бој се, нећу ти нанети штету! Напола сам смрзнут и желим само да се мало загрејем поред тебе."
„Јадни медвед“, рекла је мајка. „Лези крај ватре, само пази да не спалиш капут.

Медвед је рекао девојчицама: „Молим вас, мало ми избаците снег из капута;“ па су донеле метлу и помеле медвеђе крзно док се он удобно пружао поред ватре и задовољно режао.

Чим је свануо дан, двоје деце га је пустило напоље и он је одшетао преко снега и ушао у шуму. Од тада, медвед је долазио сваке вечери у исто време и пуштао децу да се забављају с њим колико год желе.

Када је дошло пролеће, медвед је рекао Снежани, „Морам да уђем у шуму и чувам своје благо од опаких патуљака.“ Сњегуљица је била прилично тужна што одлази и она му је откључала врата. Медвед је брзо побегао и убрзо се изгубио из вида.

Кратко време након тога, мајка је послала децу у шуму да сакупљају огрев. Видели су патуљка снежно беле браде, дугачког дворишта, а крај браде ухватио се у пукотини дрвета.

Погледао је девојке својим ватреним црвеним очима и завапио: "Зашто стојите тамо? Можете ли да дођете овде и да ми помогнете?"

„Не буди нестрпљива“, рекла је Снежана, „помоћи ћу ти“, а она је извуче из џепа и одсече му крај браде.

Чим се патуљак ослободио, пребацио је торбу преко рамена и отишао без да је деци пружио други поглед.

Другог дана, када су девојчице прелазиле врелу на путу кући, изненадиле су патуљка који је управо испразнио торбу са драгим камењем на чистом месту. Сјајно камење блистало је и блистало различитим бојама.

"Зашто стојиш тамо зјапећи?" - викну патуљак, а његово сиво лице постаде јарко црвено од беса.

Наставио је да виче кад се зачуло гласно режање и црни медвед је каскао ка њима из шуме. Патуљак је престрашено изникнуо, али није могао доћи до своје пећине јер је медвед већ био преблизу.

Тада је са страхом у срцу завапио: "Драги медведе, поштеди ме. Даћу ти све своје благо." Медвед се није обазирао на његове речи и ударио је опако створење једним шапом, а патуљак се више никада није померио.

Девојчице су побегле, али медвед их је позвао: "Снежана и ружичасто црвена, не бој се." Кад су препознали његов глас, застали су.

Кад их је сустигао, његова медвеђа кожа изненада је отпала и он је стајао тамо, леп човек, сав одевен у злато.

"Ја сам краљев син", рекао је, "и очарао ме тај опаки патуљак који ми је украо благо. Био сам приморан да трчим по шуми као дивљи медвед. Сад је добио заслужену казну."
...

Надамо се да ћете уживати у овој књизи. Ако постоје проблеми, контактирајте нас на суппорт@килафун.цом
Хвала!